Od Stokholma do Hamburga malim čamcem: put na kome volja vredi više od veličine broda
Za Branka Kresojevića more je postalo druga pozornica. Rođen u Prijedoru, a životom i karijerom vezan za Beograd, dugogodišnji član tehnike Ateljea 212 u domaćem nautičkom svetu poznat je kao jedan od retkih naših moreplovaca koji su sopstvenim brodom preplovili Atlantik. Čeličnu jahtu dugu 16 metara gradio je u Beogradu od 2003. do 2004. godine, u improvizovanom brodogradilištu, nadgledajući svaki zavaren šav. Već 2004. krenuo je na prvu veliku rutu Dunavom i Crnim morem, preko Azovskog mora do Rostova na Donu, a 2006. „Nikola Tesla“ uzvodno Dunavom, Majnom i Rajnom stigao je do Holandije, Belgije i Pariza.
Najveća poglavlja te priče Branko je ispisao zajedno sa suprugom Vericom. Godinama su činili dvočlanu posadu „Nikole Tesle“ i zajedno gradili daleke rute: brod je Senom stizao do Pariza, Atlantikom i Mediteranom spuštao se preko Biskajskog zaliva, Portugala, Gibraltara, Baleara, Sardinije i Sicilije nazad prema Jadranu, obilazio Svetu Goru i vode Egeja, a severnim Atlantikom, preko Škotske, Islanda i Grenlanda, vodio ih sve do Severne Amerike. Kroz zaliv i reku Sent Lorens, sistem kanala i reka Velikih jezera, pa Ilinois i Misisipi, stigli su do Meksičkog zaliva i Floride. U nizu dugih etapa delili su straže, maglu, sante leda i duge noći, a ta plovidba i danas važi za jedan od najzanimljivijih savremenih nautičkih poduhvata iz našeg regiona.
Dve decenije kasnije isti nemir i znatiželja staju u znatno manji, otvoreni čamac istog imena – „Nikola Tesla“. Leta 2025. tim malim „Teslom“ Branko je ispisao novu severnoevropsku rutu, ponovo spajajući more, reke i kanale. Put je dokumentovao na Fejsbuku gotovo u realnom vremenu. Kolima i prikolicom stigao je do Gdanjska, trajektom prešao na švedsku obalu, a zatim od Stokholma plovio kroz arhipelag, Gota kanal i jezera Vetern, Viken i Venern, pa Trolhetskim kanalom do Geteborga. Odande je nastavio do Malmea i Kopenhagena, prošao Eresund, zatim skrenuo ka Kilu, prešao Kilski kanal i na kraju se uzvodno rekom Elbom podigao do Hamburga – grada u koji, kako kaže, „jedva veruje da je uplovio čamcem, 95 kilometara od Severnog mora“.
O toj plovidbi, ali i o svemu što joj je prethodilo, razgovaramo sa Brankom Kresojevićem, čovekom koji svoje rute gradi na upornosti, dobroj pripremi i spremnosti da iza svake prevodnice potraži novu priču.
1. Još na ovogodišnjem Sajmu nautike u Beogradu najavili ste plan: Baltik, Gota kanal, Kilski kanal i Elba. Šta je za vas bio glavni cilj ove rute – lični izazov, istraživanje novih voda ili želja da pokažete šta mali čamac može?
Za mene je tada, kao i danas, najveći motiv da vidim nove predele i nove plovne puteve. Posle plovidbi po evropskim rekama, kanalima i morima, a zatim i prelaska Atlantika do Severne Amerike, u ovim godinama više mi prija malo mirnija plovidba. Zato sam se prošle godine odlučio za sever.
Sever mi, inače, nije nepoznat: ranije sam sa brodom plovio severnim Atlantikom do Farskih ostrva, Islanda i Grenlanda. Ipak, i na ovoj ruti bilo je trenutaka neizvesnosti.
Što se malog čamca tiče, sve je funkcionisalo odlično, osim pokušaja prelaska jezera Vetern. Na deonici od oko 35 kilometara duvao je jak vetar u pramac, talasi su rasli, pa sam morao da se vratim u grad Motala. Kada sam kasnije krenuo niz vetar i talase, primetio sam da me prati vodena policija: stalno su me fotografisali. U marini su došli do mene sa još jednim čovekom u civilu koji mi se obratio na našem jeziku i objasnio da su mu poslali fotografiju i pitali čija je zastava na čamcu. Ispostavilo se da u tom gradu ima restoran na obali i da je rodom iz Banjaluke. Posavetovali su me da sačekam još dva dana, dok se vetar ne smiri.
2. Kako je izgledala priprema: od tehničkog osposobljavanja čamca i motora, preko planiranja rute i prevodnica, do papirologije i dogovora oko trajekta iz Gdanjska do Stokholma?
Više od godinu dana planirao sam ovu plovidbu. Čamac sam odvukao u Pančevo, gde sam mu napravio prilično veliku tendu da me štiti od kiše i sunca. Napravio sam i novi rasklopivi šator za jednu osobu, koji svako veče montiram na pramcu, a ujutru skidam. Nabavio sam osam bokobrana, po četiri sa svake strane, i nove konopce, jer na ovoj ruti ima mnogo prevodnica. Tu su i hladnjaci za hranu, kao i debela i tanka posteljina, za različite vremenske uslove.
Što se tiče motora, on ima 300 sati rada, pa nisam imao nikakvih problema, osim što sam jednom menjao filter goriva. Plan plovidbe sam pravio po dostupnim Google mapama.
3. Prva etapa bila je kopnena: Beograd – Gdanjsk, više od 1.500 kilometara sa čamcem na prikolici. Šta vam je u toj vožnji bilo najnapornije, a šta najuzbudljivije?
Vukao sam čamac na prikolici od Beograda do Gdanjska, oko 1.500 kilometara, preko Mađarske, Slovačke, Češke i Poljske. Zatim smo trajektom preko Baltičkog mora prešli oko 320 kilometara, celu noć do švedske luke Karlskrona, a odatle još oko 500 kilometara do Stokholma.
Najnapornija je bila vožnja kroz Poljsku – autoputevi još nisu završeni, a kiša me je pratila sve do Gdanjska. Najuzbudljivije je bilo ukrcavanje na trajekt, gledati kako nas sve „pakuju“ pod palubu: više od 150 bajkera, ogromni kamioni, kamperi i putnički automobili. Plovidba je, uprkos kiši i malim talasima, bila mirna, a kabina vrlo udobna.
4. Sećate li se prvog trenutka kada ste u Stokholmu opet videli svoj čamac na vodi – da li je tada do vas zaista stigla svest o tome koliko je plan ambiciozan?
Dolazak u Stokholm bio je kišovit, ali se oko podneva razvedrilo i zasijalo je sunce baš kada sam spustio čamac u vodu. Bio sam jako uzbuđen i jedva sam čekao da zaplovim prema centru grada, na suncu i blagom vetru. Nisam ni trenutak razmišljao o daljoj plovidbi, jedini cilj mi je bio da doživim Stokholm sa vode, sa dve zastave na krmi čamca: švedskom i srpskom.
Gde god sam u gradu pristajao, prolaznici i ljudi sa brodova radoznalo su prilazili da pitaju ko sam i kako sam stigao, naročito kod Muzeja nautike i Nacionalnog muzeja, gde sam čak dve noći prespavao u čamcu, usidren preko puta.
5. Na društvenim mrežama ste beležili prolazak kroz Gota kanal, prevodnice i jezera Vetern, Viken i Venern. Koji deo te „unutrašnje Švedske“ vam je ostao najdublje urezan, po lepoti i po zahtevnosti za plovidbu?
Najpre da kažem da sam plovio i morem, istočnom obalom Švedske, jedan dan. Obala je prepuna stenovitih ostrva, malih i neprijatnih za plovidbu, baš zato što ih ima mnogo. Nema peščanih plaža ili nečeg sličnog, sve je kamen i stena.
U Gota kanal sam uplovio kod jednog sela sa jedva dvadesetak kuća i jednim malim hotelom. Prava divljina, bez ijednog većeg grada u blizini. Tu se završava sva administracija: plaća se plovidba do Geteborga i dobija se kartica za korišćenje toaleta i struje koji postoje u svakoj marini.
Prva prevodnica je u Memu i tu je nadmorska visina nula, jer je kanal spojen sa morem. Od Mema do jezera Vetern ima 21 prevodnica i tu se „penjemo“ na oko 92 metra nadmorske visine. Dalje kanal ide kroz, po meni, najlepši deo cele rute – plovidba teče kroz šumski pojas, potpuno miran i zelen.
Posle toga sledi spuštanje kroz 13 prevodnica do jezera Venern, na oko 43 metra nadmorske visine. Plovidba jezerom Venern duga je oko 145 kilometara; vreme me je poslužilo, nije bilo vetra i put je trajao oko pet sati. Od jezera i grada Venersborg do Geteborga ima još šest velikih prevodnica, koje nas spuštaju nazad na nultu nadmorsku visinu.
6. Kada ste uplovili u Geteborg i objavili da ste završili deo od Stokholma jezerima i kanalima, delovalo je kao velika prekretnica. Da li ste tada verovali da će do Hamburga sve ići po planu, posebno uoči deonice Malme–Kopenhagen i prolaska ispod Eresundskog mosta, po talasima otvorenog mora u malom čamcu?
Prva dva dana u Geteborgu bila su kišovita, a treći dan je konačno osvanuo divan i sunčan, pa sam krenuo uz obalu na jug, prema Malmeu, rutom dugom oko 185 kilometara. Doplovio sam do Helsingborga, gde počinje najuži deo moreuza između Švedske i Danske, a sledećeg dana, oko podneva, ušao sam u Malme.
Prvi dan u Malmeu bio je vedar, bez vetra. Bio sam veoma uzbuđen i stalno sam razmišljao o sutrašnjem isplovljavanju i velikom prolasku do Kopenhagena, ispod jednog od najvećih mostova u Evropi koji povezuje dve države, Švedsku i Dansku. Krenuo sam ujutru i uzeo kurs pravo kroz sredinu mosta, kroz najveći luk. Tuda prolaze i ogromni kruzeri. Sunce mi je bilo iza leđa, plovio sam sa istoka ka zapadu.
Kako sam prilazio mostu, vetar sa zapada se pojačavao, udarao je pravo u pramac, a talasi su postajali sve veći. Kamere su bile uključene, ali na sredini mosta situacija je već počela da deluje ozbiljno, pa sam sklonio dve kamere i foto-aparat da ih sačuvam. Posle prolaska ispod Eresundskog mosta skrenuo sam prema veštačkom ostrvu na koje most „silazi“ i gde vozila ulaze u tunel koji vodi sve do aerodroma u Kopenhagenu.
Na kraju se sve završilo dobro, ali taj prolazak ispod mosta bio je jedan od četiri moja najveća cilja na ovoj plovidbi: ploviti Gota kanalom, proći ispod Eresundskog mosta, ploviti Kilskim kanalom i rekom Elbom do Hamburga.
7. Iz Kopenhagena ste krenuli prema Kilu i Kilskom kanalu. Kako izgleda prelaz sa skandinavske na nemačku obalu, i da li ste tada već osećali umor ili vas je nosio adrenalin jer se približavate cilju?
Plovidba od Kopenhagena bila je pomalo tmurna: oblačno, bez vetra, povremeno i sa kišom. Plovio sam gotovo pravo, od obale do obale, i tih oko 210 kilometara prešao sam za sedam sati, uz dosipanje goriva iz kanti koje sam napunio u marini u Kopenhagenu.
Svaka marina u kojoj sam bio ima benzinsku pumpu bez prodavca – ubacite karticu i natočite koliko vam je potrebno. Kako sam plovio „od rta do rta“, obalu sam slabo i video, bio sam više usredsređen na kurs i gorivo nego na pejzaž.
Svima koji sanjaju daleka putovanja poručujem: ako imate brod, samo krenite i plovite
8. Plovidbu rekom Elbom opisali ste kao vožnju uzvodno koju je plima „nosila kao nizvodno“. Koliko su vam znanje o plimi i oseci i izbor vremena polaska bili presudni da sve prođe bezbedno, i kakav je bio osećaj kada ste, 95 kilometara od Severnog mora, malim čamcem uplovili u Hamburg, u marinu punu velikih jahti i brodova?
Prespavao sam u Kilu, na doku za čekanje ulaska u kanal. Ujutru sam na automatu kupio kartu za prolaz – 10 evra – i ušao u Kilski kanal zajedno sa još mnogim brodovima, najviše jedrilicama. Plovidba kanalom bila je mirna, čas sunce, čas oblaci, a pored mene prolaze teretnjaci sa i po 500 kontejnera – prizor za pamćenje. Noć sam proveo kod izlazne prevodnice.
Ujutru smo u deset sati ušli u prevodnicu, a tamo su nas obavestili da plima na Severnom moru počinje u 11, upravo kada treba da krenem Elbom ka Hamburgu, 95 kilometara uzvodno. Priroda je tu odradila svoje: formalno plovim uzvodno, ali me plima nosi ka Hamburgu kao da idem nizvodno. To znanje o plimi i oseci i tačan trenutak polaska bili su presudni da plovidba bude sigurna i udobna.
Ulazak u hamburšku luku bio je poseban doživljaj. To je jedna od najvećih luka u Evropi: pored mene prolaze ogromni teretni brodovi, kruzeri, tankeri, brodovi sa kontejnerima, mali i veliki turistički brodovi, jahte svih veličina – i među svima njima moj čamac od 5,5 metara, sa dve zastave, nemačkom i srpskom.
Posle dva dana u Hamburgu izvadio sam čamac na mestu gde iz vode izlaze i ulaze turistički „amfibijski“ autobusi koji i voze i plove kroz grad. Odande sam se vratio za Beograd u komadu, vožnjom od oko 24 sata i približno 1.550 kilometara.
9. Kako izgleda svakodnevnica na ovakvom putovanju kada ste sami na brodu – ritam dana, rutina, usamljenost, susreti sa ljudima u marinama?
Ujutru nikada ne isplovljavam dok ne doručkujem. Ne pijem kafu i ne pušim, tako da mi je doručak jedini pravi ritual i veoma mi je važan. Usamljenost, iskreno, kod mene na ovakvim plovidbama ne postoji. Stalno gledam u obalu, u vodu i u nebo. To se verovatno najbolje vidi iz mojih snimaka i fotografija, jer je 80 odsto vremena na putu upravo to: plovidba i posmatranje oko sebe.
Uveče, kada pristanem u marini, ljudi sa okolnih brodova i prolaznici su znatiželjni, prilaze da pitaju ko sam i odakle dolazim, a ja uvek imam šta da im ispričam o svojim plovidbama.
10. Šta ste o sebi naučili tokom ove rute što pre nje možda niste znali – da li vas je nešto iznenadilo u sopstvenoj izdržljivosti, strpljenju ili odnosu prema riziku?
Moram da priznam da je pitanje teško i dosta sam razmišljao o njemu. Sa ovim čamcem sam, ne računajući veći brod, stvarno mnogo plovio: zlatiborska jezera, reka Uvac, Drinom od Bajine Bašte do Višegrada, od Prijedora Sanom, Unom i Savom do Beograda, Tisom do Čongrada u Mađarskoj, Tamišem do rumunske granice i svim kanalima u Vojvodini, od Rama do Bezdana.
Da li me je nešto iznenadilo? Pa, rekao bih da nije. Sve je išlo bez nekog većeg rizika i uglavnom onako kako sam unapred isplanirao.
11. Šta biste poručili nautičarima sa Dunava i Jadrana koji maštaju o sličnom poduhvatu, ali veruju da je to moguće samo sa velikim brodovima?
Poručio bih im da, ako imaju manji ili veći brod, jednostavno – plove. Kad sam odlučio da napravim brod „Nikola Tesla“, svima sam rekao da ga ne pravim da plovim od Ade Međice do hotela Jugoslavija, nego da bih sa njim plovio po svetu. I tako je i bilo, jer sam imao veliku volju za plovidbom.
12. Da li u glavi već imate sledeću rutu – nastavak nizvodno ka Severnom moru, povratak na Baltik, možda neka sasvim nova zemlja, ili je vreme da se malo slegnu utisci?
Da, naravno. Već imam plan. Ove godine, u avgustu, planiram da čamcem plovim od Beograda do Praga, a možda i dalje, sve do Berlina.
