Tokom tri decenije na Jadranu, kompanija NCP & mare izgradila je ime koje se vezuje za red, pouzdanost i visoke standarde. O tome kako je ta reputacija stvarana, od pažljivog izbora plovila do načina na koji se flota održava, govori Paško Klisović, koji kompaniju vodi od 2005. godine. U intervjuu se osvrće na put od prvih godina poslovanja do šibenske baze, objašnjava zašto rast flote nikada nije bio cilj sam po sebi i govori o tome kako edukacija, održivost i ljudi unutar kompanije čuvaju kvalitet
Kako biste opisali razvojni put kompanije NCP & mare tokom proteklih trideset godina?
Od početka je ideja bila da gostima i klijentima ponudimo nešto drugačije, i ako je moguće, nešto bolje, kroz plovilo, uslugu, ljude i destinaciju. Firma je osnovana 1995. godine, a već 1996. usledila je prva sezona i porudžbina motornjaka (Sunseeker, Princess, Fairline). To je bio prvi kontingent brodova s kojim se počelo.
Na Jadranu je i tada bilo mnogo brodova i čarter ponude, ali su plovila uglavnom bila slična: jedrilice i manji motorni brodovi. Ideja tadašnjih osnivača, trojice Primoštenaca, bila je da pokušaju da naprave nešto drugačije, kako bi ponuda bila jasno odvojena od onoga što se već nudilo. Krenulo se s flotom luksuznijih britanskih motornih brodova, a nakon druge godine počelo se razmišljati i o jedrilicama.
Tada je usledila saradnja s brendom Elan, koji je bio među kvalitetnijim na tržištu. Plan je bio da šest Elan jedrilica stigne iz Slovenije u Primošten 1997. godine. Iz te dostave rodila se ideja o regati od Izole do Primoštena, uz prijatelje, skipere i ljude iz struke. Kako se sve odvijalo u vreme Uskrsa, nastala je Uskršnja regata, koju organizujemo i danas.
Godine 2001. ušli smo u saradnju s brendom Grand Soleil, kao logičan nastavak priče o jedrilicama. Kolega Boris Miškić, tadašnji direktor firme i ujedno strastveni sportski jedriličar, uspostavio je kontakt s brodogradilištem Cantiere del Pardo kako bismo preuzeli dilerstvo za Grand Soleil.
Iako se tih godina mislilo da će se luksuzni motornjaci, a zatim i luksuzne jedrilice Grand Soleil, teže iznajmljivati, pokazalo se, i tada i danas, da za njima postoji velika potražnja. Krenuli smo postepeno, sa jednim do dva modela, a zatim je ponuda rasla. Vlasnik koji je tada kupio prvi Grand Soleil preko nas i dalje je s nama, sada već s trećom Grand Soleil jedrilicom. Za tri godine formirana je flota od 10 do 12 jedrilica. To je bila odlična osnova za regate i tim bilding programe, na nivou iznad uobičajenog čarter proseka.
U našoj floti od 80 plovila oko 25 je u našem vlasništvu, i smatramo da nas taj sopstveni odabir, kao i posedovanje sopstvenih brodova u floti, drži mnogo bliže stvarnim dešavanjima na tržištu. Tako pratimo i potražnju i ponudu, i cene, i popuste, i troškove. Većina firmi radi po menadžment modelu, uz maržu, dok rizik poslovanja ostaje na vlasniku i investitoru. Naša politika je da smo mi istovremeno i operator i investitor. To nas drži u direktnom kontaktu sa realnim tržištem.
Poznati ste po vrhunskim uslugama i izboru jahti. Kako održavate standarde kvaliteta u svojoj floti?
Odmah po osnivanju, uz odluku da idemo u segment motornih plovila, prioritet je bio da obezbedimo servisnu podršku i logistiku. U marini Kremik u Primoštenu preuzeti su vezovi, postojeća servisna zona i prostor za čarter s recepcijom, kako bi flota mogla da se održava i tehnički i operativno u svakom segmentu. To je opstalo dugi niz godina.
Godine 2004. firma je porasla do tačke da više nije mogla da ostane u marini Kremik, te je NCP preuzeo bivše vojno brodogradilište u Šibeniku. Tokom 2004. i 2005. trajala je tranzicija iz Primoštena u Šibenik, opet na tragu te početne ideje osnivanja, ali ovaj put u višestruko većem obimu. Ranije je servisna zona bila oko 100 m², a na ovoj lokaciji dobili smo brodogradilište, tim ljudi koji su ostali u njemu, stručnjake i opremu.
U drugom delu tog prostora, gde je ranije bila deponija na koju se odlagao otpad iz celokupnog procesa brodogradnje, definisan je prostor za izgradnju marine. Bilo je potrebno dosta vremena da se sve dovede u red, da se očisti od otpada i olupina. Godine 2005. konačno smo se preselili i krenuli s radom. Struktura je bila takva da su na tom prostoru bili NCP brodogradilište, prva faza gradnje NCP marine Mandaline i NCP čarter, koji je prešao na taj prostor. Kasnije se formirala struktura od tri odvojene firme koje su funkcionisale povezano.
Tu se jasno vidi koliko je važna povezanost tehničke službe kroz brodogradilište, gde se naknadno formirala i jedna manja specijalizovana firma, jer brodogradilište nije moglo da obavlja sitne popravke motora, na primer od 20 KS. Zato je bilo logično da postoji specijalizovan servis za plovila u samoj marini, uključujući i čarter.
Sve to postoji i danas. U međuvremenu je marina prodata D-Marin grupi, brodogradilište je preuzela slovenačka ISKRA, a NCP je, udruživši snage s kompanijom Pina i Mare kao Nautički centar Pina i Mare, i dalje razvijao čarter poslovanje, uz ranije pomenutu servisnu firmu u marini, s kojom tesno sarađuje i koja danas održava čarter flotu od 80 brodova.
Napravili ste odličan izbor brendova i u segmentu motornih jahti i u segmentu jedrilica. Pomenuli ste Grand Soleil, a danas u ponudi imate i Dufour. Šta je presudilo da se odlučite baš za te brendove?
Ideja vodilja bila je da u razvoju čartera imamo i premijum brend, ali i brend više klase koji je i dalje dostupan širem krugu klijenata. U skladu s tim, pažljivo smo birali šta želimo da ponudimo tržištu.
U svojoj floti, uz Grand Soleil kao vrhunski i ekskluzivniji brend, želeli smo da imamo i jedrilicu koja nudi visok nivo kvaliteta, a pritom ostaje pristupačnija. Dufour se tu pokazao kao prirodan izbor. I tada, kao i danas, ovaj brend nudio je plovila sa izraženim karakterom: pre svega porodične kruzere, ali i modele koji, u zavisnosti od konfiguracije, mogu imati i naglašeniji performansni potencijal. Upravo zato Dufour vidimo kao brend koji je značajno iznad proseka, a cenovno i dalje ostaje u realnim okvirima za tržište koje traži kvalitet, performanse i udobnost, bilo da je reč o jedrilici za privatno vlasništvo ili o investicionoj kupovini.
Prateći potrebe čarter tržišta, uz Dufour smo uveli i katamarane Fountaine Pajot. Reč je o brendovima iz iste grupacije, a naš model saradnje zasniva se na tome da smo brend partner i ovlašćeni prodavac za oba.
U isto vreme, u ponudi imamo i druge popularne brendove kao što su Beneteau, Jeanneau, Hanse i Lagoon.
Sličan pristup primenjujemo i u segmentu motornih plovila, gde je naš osnovni brend Marex. Već gotovo deset godina smo njihov ekskluzivni diler. Kada smo preuzeli zastupništvo, Marex je bio pre svega lokalno prepoznat norveški brend, cenjen među ljubiteljima i poznavaocima skandinavske brodogradnje. Poklopilo se da je tokom tog našeg partnerstva, od 2017. godine, Marex ušao u fazu u kojoj je, uz povećanje proizvodnje, razvijao i nove modele koji su dizajnerski, funkcionalno, tehnički i maritimno zaista pogodili ono što tržište traži. To najbolje potvrđuju priznanja za najbolji brod godine koja su osvojili u poslednjih nekoliko sezona.
Za one koji tek ulaze u nautiku, mislimo da je dobro ponuditi plovila u rasponu od 6 do 8 metara. U završnoj smo fazi pregovora s norveškim brendom manjih plovila. Klijente očekuje isti pristup koji gradimo godinama: promišljen izbor, proverena izrada i modeli koji su praktični za svakodnevnu upotrebu, uz standard servisne podrške na koji su navikli.
NCP & mare je ovlašćeni RYA centar za obuku, što predstavlja prestižan standard u nautičkom obrazovanju. Šta vas je motivisalo da uključite ove programe u svoju ponudu i na koji način smatrate da edukacija doprinosi razvoju i unapređenju nautičkog turizma u Hrvatskoj?
RYA priča je došla kroz saradnju sa našim tadašnjim čarter brokerom, a u međuvremenu i prijateljem, Edijem Kunenom (Eddy Coenen), koji je u Belgiji imao svoju RYA školu. Zajedno smo godinama izlagali na sajmu u Gentu, gde smo bili jedini izlagači iz Hrvatske, a nažalost, taj sajam je u međuvremenu ugašen. Edi je radio kao agent, slao nam je goste, i postepeno je svoje polaznike iz Belgije usmeravao u Hrvatsku, kod nas, na praktičnu obuku.
Već u predsezoni smo došli do nivoa da su se formirale čitave flotile, pa je i on shvatio: zašto ne provesti još više vremena na Jadranu. Zatvorio je svoju školu u Belgiji i tu smo prepoznali interes da napravimo zajedničku školu. Tako smo formirali zajednički RYA centar: mi kao organizator, a on kao glavni licencirani instruktor, što je bio ključni uslov za pokretanje programa. Počelo je skromno, oslonjeno na belgijske klijente i polaznike, a danas smo došli do toga da nam nedostaje instruktora za sve koji žele tu obuku.
To je i logično, jer postoje tri ključne grupe polaznika: oni koji tek ulaze u nautiku, nautičari amateri koji žele ozbiljnu nadogradnju znanja i profesionalci kojima je potrebna međunarodno prepoznata dozvola za rad.
Sve ove kategorije su jednako bitne i direktno utiču na podizanje sigurnosti plovidbe. Za nautički turizam to znači obrazovanijeg i sigurnijeg gosta, manje rizika u plovidbi, više poverenja u destinaciju i viši standard usluge. Naravno, polaznici koji ulaze u nautiku i podižu znanje često postaju i gosti naše čarter flote, i to gosti koji zaista razumeju brod i odgovornost na moru. Vidimo da je to traženo. Imamo i dosta ljudi koji u sedam dana odmora pet dana odvoje za intenzivan kurs, individualni ili grupni. Naročito imamo polaznike iz Britanije, SAD i Kanade, koji dođu u Hrvatsku na odmor, a kući se vrate sa dozvolom iza koje stoji stvarno znanje.
Kursevi i ispiti se održavaju isključivo na engleskom jeziku. Program uključuje i obuku za plimne vode, iako se obuka odvija u Hrvatskoj, tako da svaki polaznik kasnije može otići i u područje Baltika i Severnog mora, gde je to značajna razlika. Ljudi traže edukaciju i znanje, a pritom žele da spoje odmor i učenje, pa se prirodno razvijaju u buduće nautičare.
Šta vidite kao ključne trendove u nautičkom turizmu u narednih nekoliko godina? Kako NCP planira da odgovori na izazove održivog razvoja?
Do sada smo se vodili time da rast flote nije prioritet. Ambicija nam nikada nije bila da jurimo velike brojke, jer smo svesni da bi to ugrozilo nivo kvaliteta koji nam je apsolutni prioritet, kako zbog ugodnosti i sigurnosti na brodu, tako i zbog odgovornosti prema investitoru koji je kupio plovilo i poverio nam ga na brigu. Zato broj brodova koje imamo smatramo optimalnim u odnosu na nivo usluge, ali i u odnosu na održivi razvoj.
Održivost posmatramo kroz tri nivoa: ekologiju, ekonomiju i kadrove. Tu dugoročnost potvrđujemo i kroz tim, jer su ljudi u firmi u proseku oko 12 godina, a imamo i one koji su s nama dvadeset godina i duže. To nije samo želja, to je nešto što se ostvarilo, i to je vrlo konkretna dimenzija održivosti.
Druga dimenzija je odnos prema prostoru i resursu od kojeg živimo. Industrija trpi kada se flote gomilaju, pa vodimo računa da rast bude kontrolisan i da ne utiče loše na destinacije.
Treća dimenzija odnosi se na naše partnerstvo sa organizacijom Green Sail, koja se fokusira na podizanje svesti o održivosti u nautičkoj industriji i prepoznatljiva je po načinu na koji te ideje sprovodi u delo. Fokus je na edukaciji timova u marinama i čarteru, ali i edukaciji gostiju.
Naš minimum je poštovanje regulative, uključujući npr. opremanje plovila crnim tankovima, i to se podrazumeva. Paralelno radimo na nizu praktičnih koraka: čišćenje plovila uz što manje štetnih hemikalija, kao i testiranje folije koja se lepi na trup kao alternative klasičnim premazima. Još je u fazi testiranja, a ako se pokaže efikasnom, biće korisna jer se nanosi ređe i trebalo bi da ima manji uticaj na more. Već nekoliko godina male vanbrodske motore na gorivo zamenjujemo električnim. Tu su i sitnice koje nisu nevažne, poput platnenih torbi koje delimo gostima kako bi se smanjila upotreba plastičnih kesa. Ključno je da se svest pojavila, a mali koraci, kada su sistematični, vode ka većim pomacima.
To je pitanje svih nas kao pojedinaca, ali i same države, koja treba da financijski stimuliše rešenja u tom pravcu, poput ugradnje solarnih panela i električnih pogona.
Mnogo je tu još potrebno truda, ali kao čarter udruženje u Hrvatskoj, kroz Gospodarsku komoru iniciramo potrebu za studijom razvoja, odnosno proračunom nosivih kapaciteta. Takav proračun bi jasno pokazao koliko je plovila poželjno na određenom prostoru, jer problem često nije samo ukupan broj, već koncentracija na nekoliko žarišnih tačaka.
Vidimo da su npr. Hvar ili Vis u sezoni popunjeni, dok šibenski i zadarski arhipelag imaju prostora, naravno, ako to lokalne zajednice žele. Redistribucija prometa donela bi pomak i ekološki i po pitanju doživljaja. Gost se često bolje oseća tamo gde su na vezu dva ili tri broda, umesto trideset, a takvih mesta u Hrvatskoj ima. Gostima svakako treba usmeravati pažnju ka takvim lokacijama, a šibenski arhipelag je nešto što je dostupno, nezasićeno i cenovno povoljnije.
S marinom u Šibeniku imamo odličnu polaznu tačku za one koji žele na Hvar, Vis ili Brač, a nacionalni parkovi Kornati i Krka su nam praktički „pred kućom“. Zbog toga nam je trenutno jedna baza dovoljna, a s flotom koja pokriva segmente od motornih katamarana, preko jedrilica, do luksuznih jahti s posadom, možemo da odgovorimo na različite preferencije gostiju.
Najbolja potvrda ispravnosti takvog pristupa su gosti koji nam se vraćaju još od prvih godina rada, a mnogi od tih odnosa vremenom su postali prijateljski. To su ključne stvari koje nas drže stabilnim: lokacija Šibenika, tradicija koja se vidi u kontinuitetu kvaliteta, izbor plovila koji je drugačiji od većine ponuda, kao i ljudi koji su u firmi rasli od pomoćnih pozicija do ozbiljnih uloga. Firma prati ljude, ljudi prate firmu, i zajedno rastu. To je danas retko i vredi čuvati.
